“Trenutni kosmološki model funkcioniše samo ako se postulira postojanje tamne materije – supstance koja nikada nije otkrivena, ali koja bi trebalo da čini približno 25% celokupnog univerzuma. Ali jednostavan test sugeriše da tamna materija ne postoji. Da postoji, očekivali bismo da lakše galaksije koje kruže oko težih budu usporene česticama tamne materije, ali ne otkrivamo takvo usporavanje. Mnoštvo drugih opservacijskih testova podržava zaključak: tamna materija ne postoji. Implikacije ovoga nisu ništa drugo do revizije Ajnštajnove teorije gravitacije. Zašto naučna zajednica negira falsifikovanje modela tamne materije je pitanje koje zahteva i sociološko i filozofsko objašnjenje”, tvrdi Pavel Kroupa.
Pavel Kroupa je profesor astrofizike na Univerzitetu u Bonu, u Nemačkoj, gde je na čelu istraživačke grupe za zvezdane populacije i dinamiku.
Zastareo model tamne materije i tamne energije
Astronomi i fizičari danas posmatrani Univerzum shvataju kao model univerzuma u kome normalna materija koju vidimo oko sebe u obliku atoma čini samo 5% sve energije u njemu. Oko 20% se sastoji od egzotičnih čestica tamne materije, a oko 75% se sastoji od još egzotičnije tamne energije. Ovaj model zasnovan na tamnoj materiji (za svaki gram normalne materije ima 25 grama egzotične tamne materije) star je oko 20 godina, ali snažno uverenje u naučnoj zajednici da tamna materija postoji seže 30 godina unazad.
“Postoji jednostavan test koji ovi naučnici ignorišu i koji je već primenjen i on nam govori da tamna materija ne postoji.”
Mnogobrojne pretrage širom sveta za dokazima o česticama tamne materije, koje traju najmanje 30 godina, završile su praznih ruku, a danas su naučnici još više uvereni da tamna materija vlada Univerzumom. Ova tamna materija može biti izuzetno lagana „zamućena“ čestica koja se prostire na hiljade svetlosnih godina, ili može biti sastavljena od težih čestica, kao što su „masivne čestice sa slabom interakcijom“ (WIMPS), ili čak iskonske crne rupe koje su nastale iz egzotičnih fizičkih procesa tokom Velikog praska. Teorija tamne materije ne predviđa šta bi čestice trebalo da budu i šta treba tražiti, pa je veoma veliki broj naučnika koji traga za njom pomoću laboratorija i eksperimenata duboko pod zemljom, u polarnim oblastima ili u svemiru.
Desetine miliona dolara poreskih obveznika troše se svake godine na ovu pretragu.
Ali postoji jednostavan test koji ovi naučnici ignorišu i koji je već primenjen i on nam govori da tamna materija ne postoji. Ovaj test seže od Subrahmanian Chandrasekhara koji je 1943. godine pokazao da će masivno telo (npr. patuljasta galaksija) koje se kreće kroz pozadinu čestica relativno male mase (npr. čestice tamne materije) usporiti. Ovaj proces “Chandrasekharovog dinamičkog trenja” je izuzetno dobro shvaćen. To je isti fizički mehanizam pomoću kojeg naše svemirske letelice idu metodom praćke ka udaljenim carstvima Sunčevog sistema, tako što prvo prođu blizu planete (npr. Venere) u unutrašnjem Sunčevom sistemu, a planeta malo usporava posle susreta, dok se relativno lagana sonda katapultira, npr. prema Plutonu. Satelitska galaksija šalje mirijade čestica tamne materije u udaljenije regione oko velike galaksije i tako usporava i tone prema velikoj galaksiji da bi se spojila sa njom.
“Galaksije se ponašaju kao da su gole, odnosno kao da ne poseduju ogromne i masivne oreole čestica tamne materije za koje teorija predviđa da se tamo nalaze.”
Galaksije se ponašaju kao da tamna materija ne postoji
Sa mojim saradnicima i studentima, primenili smo veliki broj posmatranih galaktičkih sistema na proračune Chandrasekharovog dinamičkog trenja za koje bismo očekivali da vidimo tamnu materiju, ukoliko postoji. Proučavali smo kretanja satelitskih galaksija oko našeg Mlečnog puta na udaljenostima od sto hiljada svetlosnih godina, kretanja galaksija udaljenih nekoliko miliona svetlosnih godina jedna u odnosu na drugu, a takođe smo proverili koliko brzo se rotiraju šipke spiralnih galaksija, i nijedan od ovih sistema ne pokazuje dokaze čestica tamne materije. Galaksije se ponašaju kao da su gole, odnosno kao da ne poseduju ogromne i masivne oreole čestica tamne materije za koje teorija predviđa da se tamo nalaze.
Umesto da posmatramo usporavanje galaksija kroz Chandrasekhar dinamičko trenje, primetili smo ubrzanje kako galaksije padaju jedna prema drugoj. Ovo je isto kao dve zvezde koje padaju jedna prema drugoj u zvezdanom jatu. Postaju sve brže dok se ne mimoiđu, a onda se ponovo udaljavaju jedna od drudge i usporavaju.
To smo utvrdili u brojnim naučnoistraživačkim publikacijama tokom protekle decenije. Implikacije ovih otkrića su da modeli univerzuma zasnovani na tamnoj materiji nisu validni opisi stvarnog Univerzuma.
Kako nepostojanje tamne materije utiče na naše razumevanje univerzuma?
Bez tamne materije, trenutni kosmološki model se raspada. Pošto model počiva na Ajnštajnovskoj gravitaciji da bi bio validan, to takođe znači da moramo pronaći drugačiju teoriju gravitacije.
Dakle, gore pomenuti noviji testovi samo potvrđuju odbacivanje modela tamne materije, sa ogromnim poverenjem. Ipak, da bismo bili potpuno sigurni da modeli zasnovani na tamnoj materiji ne predstavljaju pravi Univerzum, napravljeni su dalji testovi.
Ovo je neophodno i zato što je istraživačka zajednica u velikoj meri ignorisala ove falsifikate, dodeljivala sebi mnoge značajne istraživačke nagrade za rad na tamnoj materiji, i čak je prilično aktivno pokušavala da obeshrabri mlade istraživače da prate implikacije, dok se u isto vreme zahtevi za finansiranje istraživanja za proučavanje najuspešnije alternative, Milgromske gravitacije (MOND), u velikoj meri odbijaju.
Tri testa modela zasnovanih na tamnoj materiji
Test galaksijskih jata i klastera
Jedan test se oslanja na to koliko brzo univerzum ispunjen tamnom materijom može da formira izuzetno masivna jata galaksija koja takođe prodiru jedna kroz drugo. Jato galaksija El Gordo je izuzetno teško, teži hiljadu puta više od mase Mlečnog puta i Andromede zajedno. Ovo jato je zapravo sastavljeno od dva klastera koja su se formirala i prelazila jedno kroz drugo u vreme kada je Univerzum bio samo upola star. Ispostavilo se da modeli zasnovani na tamnoj materiji ne mogu, ni pod kojim okolnostima, da stvore tako masivne klastere i da do tog vremena propadaju jedni kroz druge, rigorozno falsifikujući modele zasnovane na tamnoj materiji [6].
Habl tenzija
Astronomi su takođe otkrili da se lokalni Univerzum širi brže od udaljenog Univerzuma. Ovaj problem, poznat kao „Habl tenzija“, izazvao je mnoge istovremene konferencije i veoma dugačke tekstove koje su napisale stotine naučnika u kojima se raspravlja i objašnjava sva moguća rešenja. Razvijaju se veoma egzotični modeli zasnovani na tamnoj materiji, sa dodatnim procesima koji se spekulišu da deluju na tamnu materiju (npr. tamna materija može da se raspada, može postojati tamni fotoni) ili da tamna energija ima neko složeno vremensko ponašanje ili više tamnih oblika. Impresivno je da ova ogromna stručna zajednica, koja uključuje ili je vođena naučnicima koji su osvajali velike nagrade, u potpunosti ignoriše očigledno rešenje Hablove napetosti: nalazimo se u regionu koji se proteže više od milijardu svetlosnih godina i sadrži manje galaksija za otprilike faktor dva nego što bi trebalo da bude. Galaksije u ovoj praznini padaju prema njenim stranama (kao jabuke koje padaju na zemlju) zbog čega smo svedoci očigledno bržeg širenja Lokalnog univerzuma. Dok ova „KBC praznina“ prirodno objašnjava Hablovu napetost, KBC praznina je potpuno nekompatibilna sa modelima zasnovanim na tamnoj materiji jer oni čine model univerzuma koji je homogen i izotropan na razmerama većim od nekoliko desetina miliona svetlosnih godina.
Upoređivanje debljine galaksija
Još jedan test modela tamne materije je upoređivanje debljine galaksija sa onima uočenim u stvarnom Univerzumu u kojem su više od 90 posto svih galaksija veoma tanke spiralne ili disk galaksije. U modelima tamne materije galaksije rastu tokom vremena uglavnom spajanjem sa drugim galaksijama. Ovi padovi galaksija obično uništavaju tanke diskove. Naša sofisticirana analiza hiljada posmatranih galaksija pokazuje da su modeli zasnovani na tamnoj materiji potpuno nekompatibilni sa stvarnim Univerzumom, pošto model proizvodi galaksije koje su obično previše okrugle u poređenju sa bogatim galaksijama tankog diska u stvarnom Univerzumu. Drugi problemi između stvarnog Univerzuma i modela tamne materije uključuju masivne galaksije koje su primećene u ranom periodu u kojem još ne bi trebalo da postoje, a savremena zapažanja nam govore da postoji prašina između galaksija što dovodi u pitanje tumačenje kosmička mikrotalasna pozadina kao fotosfera Vrućeg Velikog praska i da kosmička mikrotalasna pozadina u sebi ima karakteristike koje su nekompatibilne sa inflatornim poreklom, sugerišu da je Univerzum strukturiran na svim skalama (poput fraktalni možda) tako da može biti razumljivo u smislu emisije prašine, a ne vrućeg velikog praska.
Moramo naučno da razumemo zašto se model zasnovan na tamnoj materiji, koji je najfalsifikovanija fizička teorija u istoriji čovečanstva, i dalje smatra istinitim od strane ogromne većine modernih, visokoobrazovanih naučnika.
Iz navedenog proizilaze tri implikacije o tamnoj materiji
(a) Moderna kosmološka teorija je potpuno pogrešna i moramo razviti novu teoriju zasnovanu na MOND-u. MOND je moderna nerelativistička teorija gravitacije koja proširuje Njutnovu inkorporirajući podatke iz galaksija koji nisu bili dostupni ni Njutnu ni Ajnštajnu, od kojih su oba morala da zasnivaju svoje zaključke na podacima ograničenim samo na Sunčev sistem. Sva predviđanja Mordehaja Milgroma pre 40 godina u osnovnim dokumentima su potvrđena, a u Pragu i Bonu mi (sa Nilsom Vitenburgom i Nikom Samarasom) sada izvodimo prve potpune kosmološke proračune sa formiranjem zvezda univerzuma MOND. MOND dolazi iz jednostavne simetrije prostorno-vremenske skale i može biti posledica kvantnog vakuuma, otvarajući mogući put ka ujedinjenju gravitacije sa fizikom čestica standardnog modela. Veliki nedavni pregled za dalje dubinsko čitanje upravo je objavljen.
(b) Moramo naučno razumeti zašto se model zasnovan na tamnoj materiji, koji je najfalsifikovanija fizička teorija u istoriji čovečanstva, i dalje smatra istinitim od strane ogromne većine modernih, visokoobrazovanih naučnika. Ovo je problem za sociološke i filozofske nauke i sugeriše slom naučnog metoda.
(c) Kakvu ulogu igra moderna fiksacija na novčane nagrade, nagrade i nagrade u neuporedivoj stagnaciji fizike? Da li savremeni homo-kosmologikus želi samo nagrade i nagrade, a ne da unapredi naše razumevanje fizičkog kosmosa?
Članak u celosti i na engleskom jeziku možete pročitati OVDE.
