Može li svetlost živog organizma da otkrije šta se događa u njegovim ćelijama? Istraživanja biofotona tokom 2026. donela su nove analize, ali i ozbiljne primedbe na pojedina ranija tumačenja. Posebno su zanimljivi rad o ograničenjima merenja svetlosti mozga i pregled objavljen 22. oktobra. Priča o „svetlosti života” tako dobija precizniji nastavak: važno je ne samo registrovati fotone nego i utvrditi odakle dolaze.
Šta su biofotoni i zašto ih ne vidimo?
Biofotoni su fotoni biološkog porekla. U ovom kontekstu govorimo o ultraslaboj emisiji fotona, poznatoj kao UPE. Za njeno beleženje potrebni su veoma osetljivi detektori i strogo kontrolisani uslovi.
Da ljudsko telo emituje slabu svetlost nije otkriće iz 2026. U eksperimentu objavljenom 2009. godine, istraživači su snimali pet zdravih muškaraca rashlađenom CCD kamerom. Registrovali su promene emisije tokom dana, sa izraženijim signalom u kasnim popodnevnim satima. Dobijene slike razlikovale su se od termografskih snimaka, pa UPE ne treba poistovećivati sa prikazom telesne toplote.
Da li svetlost zaista nestaje kada umremo?
U ranijem tekstu o tome kako svetlost tela slabi nakon smrti predstavili smo istraživanje na životinjama i biljkama. Ovde je važna dopuna: rad nije bio eksperiment na ljudima.
Salari i saradnici su 2025. godine zabeležili značajnu razliku između emisije živih i mrtvih miševa. Kod biljaka su povrede i viša temperatura povećavale signal. Ti nalazi povezuju emisiju sa fiziološkim stanjem, ali ne dokazuju da se kod čoveka sva svetlost ugasi u jednom preciznom trenutku. Naslov koji govori o trenutnom „gašenju” zato prenosi više nego što eksperiment pokazuje.
Novost iz 2026: da li detektor vidi mozak ili kožu?
Jedan od pravaca istraživanja pokušava da poveže UPE sa moždanom aktivnošću. Rad iz časopisa iScience iz 2025. opisao je istovremeno beleženje fotona iznad glave i EEG signala. Autori su prijavili razlike između pojedinih zadataka i određene povezanosti sa moždanim ritmovima. Predložili su razvoj fotoencefalografije, metode pasivnog praćenja svetlosnog signala.
Ipak, sami autori navode ograničenja, uključujući odsustvo istovremenog merenja drugih delova tela. Takav rezultat predstavlja početni dokaz izvodljivosti, a ne gotov uređaj koji pouzdano očitava stanje mozga.
U radu objavljenom u broju časopisa The Journal of Physical Chemistry Letters od 16. jula 2026., Salari i saradnici osporavaju tumačenje takvih signala. Njihova analiza ukazuje na tri problema:
- Zaostala svetlost iz okoline može objasniti velike zabeležene signale.
- Koža glave i lobanja snažno prigušuju fotone talasnih dužina ispod 600 nanometara.
- Korišćeni fotomultiplikatori imaju ograničenu osetljivost u delu spektra sa dužim talasnim dužinama.
Prema njihovom zaključku, čak i pravilno izmerena emisija sa glave može pretežno poticati iz kože. To ne pobija postojanje biofotona, već dovodi u pitanje pripisivanje određenog signala mozgu.
Oktobarski pregled: svetlost kao trag oksidativnih reakcija
Pregledni rad objavljen 22. oktobra 2026. u časopisu Nanophotonics obrađuje doprinos mitohondrija ultraslaboj emisiji. Autori je razmatraju kao nusproizvod oksidativnog metabolizma. Reaktivne kiseonične vrste učestvuju u hemijskim reakcijama koje stvaraju pobuđene molekule; njihov povratak u stanje niže energije može proizvesti fotone.
Pregled razdvaja osnovnu emisiju od pojačane emisije povezane sa oksidativnim stresom, oštećenjem lipida i ćelijskom smrću. Zato jači signal nije jednostavna oznaka „zdravijeg organizma”. Tumačenje zavisi od uzorka, uslova i procesa koji se odvijaju u tkivu.
Važno je i da je ovo pregled postojeće literature, a ne novi eksperiment koji je posmatrao umiranje ljudi. Njegov doprinos je jasnije objašnjenje mehanizama i ograničenja merenja.
Koliko je slaba ova svetlost?
Rad na miševima i biljkama iz 2025. kao opšti okvir za UPE navodi približno 10–1.000 fotona po kvadratnom centimetru u sekundi. Taj raspon nije univerzalna granica za sve vrste tkiva, niti merenje konkretnog čoveka.
Grafikon 1. Raspon naveden u uvodu rada Salari i saradnika (2025). Prikaz opsega, ne poređenje živog i mrtvog organizma. Izvor: DOI 10.1021/acs.jpclett.4c03546.
U studiji iz 2009. lokalna emisija sa obraza oko 16 časova dostizala je približno 3.000 fotona po kvadratnom centimetru u sekundi, otprilike dvostruko više nego oko 10 časova. Taj primer pokazuje zašto broj treba čitati zajedno sa opisom eksperimenta.
Grafikon 2. Približan odnos opisan u radu Kobayashi i saradnika (2009), uz vrednost u 10 časova postavljenu na 1. Nisu prikazani izvorni pojedinačni podaci ni intervali greške; ovo nije univerzalni dnevni obrazac.
Šta nalazi znače, a šta još ne dokazuju?
| Tema | Šta pokazuju radovi | Granica zaključka |
| Ljudsko telo | Slaba emisija i dnevne promene zabeležene su kamerom. | Mali uzorak iz 2009. ne opisuje svakog čoveka. |
| Smrt organizma | UPE se razlikovala kod živih i mrtvih miševa. | Nema dokaza o trenutnom gašenju kod ljudi iz tog eksperimenta. |
| Moždana aktivnost | Predloženo je praćenje fotona zajedno sa EEG-om. | Poreklo detektovanog signala je predmet kritike. |
| Oksidativni stres | Hemijske reakcije mogu pojačati emisiju. | Više svetlosti ne znači automatski bolje zdravlje. |
Zašto su ove novosti važne?
Najzanimljiviji nastavak ove priče nije još upečatljivija metafora o „svetlosti života”. To je pokušaj da se od veoma slabog signala napravi pouzdano merenje. Za čitaoca je korisno da pri sledećem naslovu proveri tri stvari: šta je mereno, na kom uzorku i koliko je zaključak širi od samog eksperimenta.
Biofotoni ostaju zanimljiva tema upravo zato što spajaju biologiju, hemiju i osetljive optičke instrumente. Novi radovi iz 2026. daju razlog da nastavimo da ih pratimo — uz pažljivo razlikovanje zabeleženog fotona od priče koju mu pripisujemo.
Česta pitanja o biofotonima
Da li možemo golim okom videti svetlost ljudskog tela?
UPE o kojoj govore ovi radovi zahteva posebnu opremu. Svetle boje na naučnim prikazima ne predstavljaju ono što bi posmatrač video u mraku.
Da li biofotoni dokazuju postojanje aure ili duše?
Ovi eksperimenti ne ispituju niti potvrđuju takve tvrdnje. Predmet merenja su fotoni i fiziološki uslovi u kojima nastaju.
Šta je novo u odnosu na vest iz 2025?
Novost su kritička provera tumačenja emisije sa glave i oktobarski pregled mehanizama UPE. Oni dopunjuju temu, ali nisu potvrda tvrdnje o gašenju svetlosti kod čoveka u trenutku smrti.
